Gde su nestale zanatlije?

with No Comments

Odrastao sam u porodici koja bi se danas popularno zvala radnička porodica. Otac je bio stolar (nasledio posao od svog oca), majka knjigovođa (takođe nasledila posao od svog oca). Kroz celo svoje odrastanje nisam znao za pojam sigurne plate, mogućnosti štrajka, bolovanja i finansijske sigurnosti. Uvek smo živeli od posla koji bi roditelji dobili na osnovu svojih sposobnosti, znanja i kvaliteta rada. Sve ovo je sigurno uticalo na mene i razvoj mojih pogleda na posao. Iz današnje perspektive programiranje i stolarija za mene nisu previse različiti, i jedno i drugo su zanati. A zanati izumiru….

Potrebu da pišem na ovu temu dobio sam davno, a definitivno sam odlučio da napišem članak posle panel diskusije na temu “Ko je zaista Senior Developer u Novom Sadu”. Ovo je moj odgovor na to ko bi trebao da bude Senior Developer.

Ko je zanatlija?

Jedna od prvih stvari koju sam kao mali naučio je šta znači napraviti nameštaj od “punog drveta”. Tata je bio ponosan na to. Mušterije su takođe bile ponosne na to što njihova vrata, ormar ili kuhinja mogu da traju 10 godina. Bili su spremni da plate ekstra za tako nešto.

Zanatlija je bila osoba koja direktno komunicira sa mušterijom (u to vreme je bilo normalno koristiti izraz mušterija), dogovara šta je tačno obim posla, pregovara cenu i uslove plaćanja, crta skice, napravi šta je potrebno i sve to na kraju on lično postavi kod mušterije. Ta ista mušterija se interesovala kako napreduje posao i često svraćala u radnju da vidi kako stvari napreduju. Zanatlija bi posle završenog posla posetio/pitao mušteriju da vidi kako je ta mušterija zadovoljna, da proveri da li je sve uredu sa onim što je napravio.

Jedna osoba je bila odgovorna za ceo proces.

(Ne)prilagođavanje

Početkom dvehiljaditih stvari su krenule da se menjaju. Ljudi su masovno počeli da kupuju nameštaj od iverice proziveden u fabrikama. Kada sam u to vreme razgovarao sa tatom, on bi uvek rekao: “To ne može da traje 20 godina, ja neću da pravim (ormare, vrata…) od iverice”. Tržište nije mnogo marilo za to njegovo neću. Vremenom, obim posla mu se smanjivao, sve do trenutka kada skoro više niko nije želeo da naruči skupu kuhinju od hrastovine. Tata je ostao bez posla.

Tržište je tražilo promenu, ali nije govorilo koju tačno promenu traži. To je trebalo otkriti.

Gde su nestale zanatlije?

Ono što je danas moguće primetiti je da postoji sve veće interesovanje za “craft” nameštaj. To više nisu velike kuhinje, ormari i slično. Ovaj put su to manji jedinstveni komadi nameštaja. Kupci su spremni da plate dodatno za to.

Zanatlije niko nije uništio. Sami su sebe doveli do nestajanja. Dozvolili su to.

Mene ovo navodi na jedan zaključak. Potreba za zanatlijama nikada nije nestala. Samo se promenila. Evoluirala je. Tržište nije “reklo”: nama vi niste potrebni. Tržište je poručilo: nama je potrebno da vi svoje znanje i veštine iskoristite za nešto drugo.

A gde su programeri?

Mi smo zemlja ponosnih ljudi koji mnogo pažnje poklanjaju tradiciji. Barem smo deklarativno takvi. Zanimljiva pojava u takvoj zemlji je da više niko neće da se bavi zanatima. Čak sve manje ljudi želi da se bavi inženjerskim poslovima. Svi smo postali menadžeri, konsultanti i programeri za 21 dan.

Kao što je to bilo sa zanatlijama, tako i nama koji radimo u razvoju softvera tržište šalje jednu poruku. Ta poruka glasi “Potrebno nam je nešto bolje u odnosu na ono što postoji sada”. Mi na tu potrebu odgovaramo kursevima za testere, visokim platama i titulama. Da li to naši klijenti traže? Da li je to ono što žele da plate? Ja bih rekao da nije.

Klijenti traže vrednost za svoj novac, ali oni nisu eksperti za posao koji radimo.

Senior je…

Senior je zanatlija. On u svakom trenutku pokazuje strast prema celom procesu razvoja softvera (od ideje, preko implementacije, pa sve do razumevanja kako korisnik koristi taj softver). On traži da zna više i ima uticaj. On jeste “stejkholder” u procesu razvoja.

Senior je zanatlija. On je sebi odgovoran za to da ostane u toku sa dobrim praksama. Ako niko ne piše testove, on ih piše. On svesno unapređuje znanja u oblastima u kojima je najslabiji.

Senior je zanatlija. On je odgovoran da uvek svoje okruženje ostavi u boljem stanju nego što ga je zatekao.

Na svetu postoji mnogo kompanija koje “plaču” za dobrim programerima. Ako ne možete da budete zanatlija u svojoj firmi promenite firmu.
Zanatlija je vlasnik svoje karijere.


Slike preuzete sa:

http://leanmagazine.net/wordpress/wp-content/uploads/2011/12/swcraftmanship-smaller-web.jpg
https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/600×315/dd/82/07/dd8207b82c671bc567511e33f15ca55a.jpg
https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/600×315/dd/82/07/dd8207b82c671bc567511e33f15ca55a.jpg

Follow Jovan Vidić:

After more than ten years of being a part of the IT industry, I can say that I have always loved my job and that it has always kept me going. What I value is cooperation and readiness to contribute, and what I am convinced in is that knowledge is there to be shared and available to everyone. The first time I experienced a leadership position in a team was at the age of 24. Since then, one of my guiding principles in both life and business has been enhancing learning. The other has been working together with my team and supporting them to grow and continuously improve. Giving everyone an equal chance to excel is one of the things I am strongly passionate about, as I am a hopeless believer in humankind and better tomorrow. I have founded “Agile Coaching Serbia” group hoping that everyone should have a chance to share ideas, experiences and knowledge.