U poslednje vreme često sam u prilici da razgovaram sa ljudima na temu Scrum-a i agilnog razvoja softvera. Razlog za priču je često isti: “Scrum i Agile ne rade” (ne daju očekivane rezultate). Naravno, na tu izjavu uvek dolazi moje pitanje: Kako znate da radite u Scrum okruženju? Jedan od glavnih argumenta je da su prošli dvodnevni Scrum Master trening i da su sada sertifikovani Scrum Master-i.

Sledeći argumenti su da rade u iteracijama i da imaju Daily Standup sastanke. Već kada dođemo do uloge Scrum Master-a situacija se menja, jer prvi izgovor koji imaju je “to niko neće da plati”. Odmah zatim dolazimo do moje omiljene teme – retrospektiva. Uglavnom ih ne rade ili ih rade uvek na isti način. Kada sve to čujem počinjem da se pitam da li mi uopšte imamo zajedničko razumevanje šta je to Scrum i zašto je takav kakav jeste.

Sve u svemu, razumevanje i implementacija Scrum-a se veoma često svode na to “klijent je tražio” ili “to sad svi rade”. I tu nastaje problem. Ako mislite da bilo šta u životu treba da radite zato što je to neko tražio ili zato što je to popularno, teško ćete ostvariti velike ciljeve. A svi imamo velike ciljeve, zar ne?

Pre nego što nastavite sa čitanjem, važno mi je da istaknem da kada god kažem kompanija mislim na svakog zaposlenog bez obzira da li je on zaposlen na tradicionalno menadžerskoj ili nemenadžerskoj poziciji.

Ako ste već u okruženju koje tvrdi da radi Scrum, slobodno preuzmite na sebe to da budete osoba koja će postaviti teška pitanja. Postavite pitanje na koje odgovor neće biti “zato što to tako treba”. Pitajte “Koje pristupe je kompanija razmotrila pre nego što je odabrala Scrum?”, “Koji tačno problem nama Scrum rešava?”, Kako znamo da ga rešava?”, “Da li mi stvarno radimo u skladu sa principima i vrednostima Scrum-a?”, “Da li svi u kompaniji (ne samo tim) rade u skladu sa principima i vrednostima Scrum-a?”. Ako na bilo koje od ovih pitanja ne dobijete precizan odgovor koji je u skladu sa samim Scrum framework-om onda možete biti sigurni da to što radite nije Scrum. U retkim slučajevima ovo može i da znači da je kompanija toliko usavršila svoj proces da je prevazišla sam framework. Međutim, odgovori koji nisu usklađeni sa vrednostima i principima Scrum-a često impliciraju da ne postoji jasno razumevanje toga šta je tačno Scrum i zašto je koristan.

Često se desi i da kompanije shvate da im je potrebna promena i onda po automatizmu vide Scrum kao prvo rešenje (možda zato što je to sad moderno?). U tom trenutku neretko prva odluka bude da svoje ljude pošalju na neki od Scrum treninga. Najčešće su to CSPO i CSM kursevi od Scrum Alliance. Ti kursevi sami po sebi nisu ni dobri ni loši. Jednostavno, oni daju onoliko znanja koliko jedan dvodnevni trening može da da. I to je sve. Jedna od najvećih zabluda u većini kompanija je verovanje da je bilo koji trening dovoljan izvor znanja. Kao neko ko je prošao oba gore pomenuta treninga,  smatram da odluka da se na taj način nešto nauči nije loša, međutim znanje koje se tamo stekne nije dovoljno. Druga, još veća zabluda, je kada kompanije pomisle da se Scrum može skalirati uvođenjem framework-a na nivou kompanije (tipa SAFe). No, o ovome ću detaljnije pisati u nekom od narednih postova.

Umesto da kompanija upada u zamke koje svakodnevno postavljaju razni konsultanti, ono što može da uradi u stvari ne košta ništa. Za početak potrebno je razumeti okruženje u kome ljudi rade. Trebalo bi saznati: Da li se ljudi osećaju bezbedno da iznesu i obrazlože svoje mišljenje? Da li je stvarno tako? Kako se to manifestuje? Tek kada ljudi rade u okruženju koje je bezbedno, može se razmišljati o nekoj metodologiji koja je bazirana na “Kaizen” filozofiji.

Naredna stvar koju je dobro uraditi, je realno proceniti kako stvari trenutno stoje. Ne samo da treba oceniti trenutni proces, već je potrebno razumeti zašto kompanija funkcioniše na trenutni način. Jedan od jednostavnih načina za procenu koliko neko radi u skladu sa Scrum-om je Scrum Master Checklist. Prilikom popunjavanja ove liste potrebno je biti potpuno iskren i imati na umu da je cilj identifikacija onih delova procesa koje treba poboljšati. Moja preporuka je da listu ne popunjava isključivo Scrum Master već da u najmanju ruku to urade PO, SM i tim zajedno. Ukoliko, pak, ova lista nije dovoljna, možete odabrati jednu od brojnih sa liste koju je sastavio Ben Linders.

Na kraju, po mom mišljenju, najvažnija stvar koju neka kompanija može da uradi je da se na svim nivoima aktivno uključi u rad zajednice, kako na lokalnom tako i na globalnom nivou. Pre svega ljudi treba da posećuju Agile/Scrum konferencije i lokalna okupljanja. Na tim događajima će imati priliku da čuju kako drugi rade i da uporede svoja iskustva. Različitost mišljenja i pristupa može samo da pomogne. Kompanije treba da podele informacije o tome kako rade i da dozvole da se o tome povede diskusija. Različitost mišljenja i iskustva omogućava sagledavanje problema iz uglova koji do tada nisu razmatrani, jer zaposleni u jednoj kompaniji imaju tendenciju da gledaju na stvari na isti način.

Implementacija Scrum-a sama po sebi ne treba da bude cilj. Scrum je samo jedan od načina kako možemo da radimo u kompleksnom okruženju. Cilj treba da bude stvaranje kulture u kojoj su vrednosti koje stoje iza Scrum-a i vrednosti svakog zaposlenog u toj kompaniji. Tek tada možete reći da ste uspešno implementirali Scrum. Tada vam više i neće biti važno da to kažete, jer će rezultati i zadovoljstvo svih zaposlenih govoriti to umesto vas…